Četvrta generacija rаčunara
Četvrtu generaciju računara predstavljaju računari čiji je razvoj počeo tokom osamdesetih godina. Do osamdesetih godina napredak u tehnologiji integrisanih kola doveo je do stvarnja VLSI čipova (Very Large Scale of Integration) koji su mogli da sadrže nekoliko desetina hiljada, a zatim i nekoliko stotina hiljada, pa čak i nekoliko miliona tranzistora na jednom čipu. Razvoj VLSI čipova je vodio ka razvoju manjih i bržih računara. Takođe, i cena računara je pala do te mere da se otvorila mogućnost da svaki pojedinac ima sopstveni računar. Tada je i započelo doba personalnih računara. Današnji računari se mogu grubo podeliti u nekoliko kategorija, kao što su personalni računari, mini računari i superračunari. Ipak, i te pomenute kategorije se preklapaju.
Personalni računari se, za razliku od velikih računara, mogu koristiti na različite načine, kao što su obrada teksta, igranje video igara, i u razne poslovne svhre. Računari ove kategorije su mašine zasnovane na mikroprocesorima izvedenom na jednom čipu, a obično su namenjene samo jednoj osobi za korišćenje u kancelariji, u edukaciji ili za kućnu upotrebu.
Miniračunari se uveliko koriste u aplikacijama u realnom vremenu, na primer za kontrolu vazdušnog saobraćaja ili automatizaciju fabrika. Teško je reći šta čini jedan miniračunar, jer mnoge kompanije proizvode ove računare sa 16-bitnim ili 32-bitnim mikroprocesorima uz izvesnu količinu memorije i ulazno/izlaznih čipova, gde je sve to smešteno na jednoj štampanoj ploči.
Superračunari su mašine specijalno projektovane tako da se maksimizira broj FLOPS-ova (Floating point Operations Per Second). Računar sa manje od jednog gigaflopsa se ne može smatrati superračunarom. Superračunari imaju jedinstvenu, visoko paralelnu arhitekturu radi postizanja tih brzina, a efikasni su samo kada se primenjuju na mali opseg poslova.
Za četvrtu generaciju računara karakterističan je i intenzivni razvoj računarskih mreža različitih opsega (LAN, WAN i druge). Naročitu ekspanziju je doživela globalna mreža Internet. Istorija Internet-a počinje 1969. godine kada je prvi računar povezan sa ARPANET-om. Ova mreža je dobila naziv po svom sponzoru DARPA - Defense Advanced Research Project Agency (Vojna agencija za napredne istraživačke projekte), a sam početak bio je skroman, jer su povezane samo četiri univerzitetske lokacije: UCLA, Stanfordov istraživački institut, UC Santa Barbara i Univerzitet u Juti. Početkom 1977. godine već je preko stotinu malih i velikih računara, uglavnom univerzitetskih, povezano u mrežu ARPANET. Počeo je razvoj i drugih manjih mreža od kojih su mnoge povezane sa ARPANET-om, bili direktno, bilo preko mrežnih prolaza (gateways). U to vreme američka vojska je došla do zaključka da se ova mreža isuviše širi i da je isuviše teško osigurati sigurno komuniciranje, pa je 1983. godine formirala sopstvenu mrežu MILNET koja je uključena u vojnu mrežu podataka DDN (Defense Data Network). Sredinom devedesetih godina u svetu je bilo oko 4 miliona servera, a taj broj se stalno udvostručuje.
Preci današnjih računara
Osnovni deo računara predstavlja procesor. Današnji proizvođači procesora su kompanije Intel i AMD. Tokom devedesetih godina na tržištu se pojavio računar sa procesorom sa oznakom 80586, ili drugim rečima, Pentium, čiji je proizvođač kompanija Intel. Nakon Pentium računara, korak po korak, nastajali su brži i moćniji procesori, pa samim tim i brži i bolji personalni računari, kakve većina nas poseduje u svojim kućama. Ali, šta je prethodilo nastanku Pentiuma?
Intel kompanija je osnovana 1968. za proizvodnju memorijskih čipova. Ubrzo zatim, jedan japanski proizvođač kalkulatora je naručio izradu procesora na jednom čipu za njihov kalkulator, a jedan od proizvođača terminala, Datapoint, je 1969. godine naručio kontrolor za njihove terminale, takođe na jednom čipu. Tako su nastali Intel 4004, prvi četvorobitni (1971. godine) i Intel 8008, prvi osmobitni procesor (1972. godine). Pojavilo se jako veliko interesovanje za pomenutim procesorima, tako da je Intel odlučio da projektuje procesor opšte namene na jednom čipu koji će prevazići ograničenje od 16kB adresnog prostora koje je imao 8008. 1974. godine je Intel proizveo procesor Intel 8080 sa 64kB adresnog prostora. Kao što je na tržištu mini računara bio slučaj sa PDP-8, ovaj mikroprocesor je na prepad osvojio industriju računara i stvorio masovno tržište.
Dve godine kasnije se pojavio 8085, prepakovani 8080 sa dodatnim ulazno/izlaznim mogućnostima. Zatim se, 1978. godine pojavio 8086, prvi 16-bitni procesor, a 1980. godine Intel 8088 koji je bio iste arhitekture kao i 8086 ali sa 8-bitnom magistralom (što je smanjilo cenu, ali i brzinu). IBM je izabrao ovaj mikroprocesor za svoj originalni IBM PC - prvi personalni računar.
U narednim godinama pojavili su se Intel 80186 i 80188, nove verzije procesora 8086 i 8088, ali sa dodatnim ulazno/izlaznim kolima. Nijedan od ovh procesora nije prevazišao adresni prostor od 1MB, što je u prvoj polovini 80-tih postalo ozbiljan problem. Zato je 1982. godine Intel izbacio na tržište 80286, 16-bitni procesor koji je bio kompatibilan sa 8086 i 8088, ali sa drugačijom organizacijom memorije (i adresnim prostorom od 16MB). Ovaj mikroprocesor je korišćen je u IBM PC/AT i PS/2, i doživeo je ogroman uspeh.
Sledeći korak bio je prvi 32-bitni procesor 80386, koji se pojavio 1985. godine. Ovaj procesor je takođe bio kompatibilan sa starijim čipovima. Godine 1989. se javila brža verzija procesor 80386 - Intel 80486 sa ugrađenim koprocesorom na čipu. Tokom devedesetih javlja se i 80586 procesor - Pentium.
No comments:
Post a Comment